Spontani pobačaj se definiše kao nenamerni prekid trudnoće. Različiti autori se ne slažu oko vremenskog perioda do kada ovaj pojam seže, da li period do 16. odnosno, po nekim autorima, do 28. nedelje. Nakon tog perioda spontani pobačaj se naziva prevremenim porođajem ili mrtvorođenošću. Spontani pobačaji su najčešći u provom trimestru. Žene mogu imati sporadični ili povratni spontani pobačaj – kada žena ima tri ili više uzastopna spontana pobačaja.
Problem s rečima koje ograničavaju micanje iz stida i izolacije
Promena u pristupu spontanom pobačaju ogleda se i u upotrebi jezika. Termin spontani abortus zamenjen je terminom spontani pobačaj (Farquharson, 2005.) ili gubitak trudnoće. U našem jeziku i dalje se, međutim, kao alternativni koristi termin kiretaže i za medicinsko “čišćenje“ ploda nakon spontanog pobačaja, ali i za željeni prekid trudnoće. Mnogo faktora utiče na reakciju žene nakon spontanog pobačaja: veličina ploda i afektivna vezanost, reproduktivna istorija, ženino investiranje u trudnoću, ranije psihičko stanje, te kvalitet odnosa sa partnerom i podrška ili odsustvo podrške socijalnog okruženja, vrsta pobačaja, poznavanje uzroka pobačaja, da li je trudnoća bila asistirana ili ne, kognitivni eksplenatorni stilovi. Pobačaj je gubitak, a nakon gubitka česte reakcije su tuga, anksioznost, krivica, depresija.
Krivica kao moguća zamka reči i društvenog očekivanja
Mnogo faktora utiče na reakciju žene nakon spontanog pobačaja: veličina ploda i afektivna vezanost, reproduktivna istorija, ženino investiranje u trudnoću, ranije psihičko stanje, kvalitet odnosa sa partnerom, vrsta pobačaja, poznavanje uzroka pobačaja, da li je u pitanju asistirana trudnoća ili ne i još mnogi.
Uticaji sredine, posebno strah od smrti i najčešća tišina koja se stvori oko majke koja je izgubila bebu, mogu da dodatno ojačaju osećaj krivice koji žena često u sebi nosi. Reč spontano ne usmerava ženu na vremenski tok koji je potreban da se iznese sa ovim gubitkom. Već gotovo kao da implicira “lako došlo – lako otišlo” stav, te je potrebna svest i podrška da žena uopšte postane svesna svoga gubitka i uopšte dozvoli sebi da sama vidi šta je to njeno lično iskustvo i koliko joj treba vremena da ga doživi i razume.
Reč “pobačaj” gotovo kao da verbalno implicira neku vrstu greške ili krivice sa ženine strane. Psiholozi zato govore o gubitku ploda, trudnoće, bebe, već u zavisnosti od situacije i ženinog doživljaja sebe kao majke.
Kratko vreme majčinstva
Proces tugovanja je za neke žene pokušaj suočavanja sa spontanim pobačajem kao gubitkom, ali i sa menjanjem ideje o tome da li je nosila embrion, fetus ili bebu. U zavisnosti od toga kako žena konstruiše vreme gubitka trudnoće i kako vidi plod koji je u sebi nosila, ona se oseća kao majka koja je izgubila bebu sa kojom je tek počela da oseća i gradi odnos ili kao žena kriva ili neuspešna, nemoćna da postane majka Ili nešto treće.
Telo trudnice u ženi bez ploda
Ženino telo izmenjeno trudnoćom se ne vraća na prethodno stanje pošto ona izađe iz bolnice ili u nekoliko dana nakon intervencije zbog spontanog pobačaja. Telu treba vremena da se vrati u staro stanje. Telesne senzacije, posebno ako je trudnoća trajala više od 2 meseca, ženi su, iako ćuti, pa i ne misli o tome, stalni podsetnik da proces promene i dalje nije gotov. Vreme i podrška su neophodni u ovom procesu, inače je žena u rascepu između svog tela i okoline, pa i sopstvenih očekivanja od sebe.
Vreme za tugovanje je vreme koje stvarno leči
Često čujemo izraz “vreme leči sve”, no istina je da vremenom možemo izlečiti mnogo toga, ali u zavisnosti od toga kako to vreme iskoristimo. Ukoliko žena posluša česte preporuke drugih da se brzo dovede u red, nastavi da pokušava da se ostvari kao majka ili nastavi sa svojim dotadašnjim životom, bez razlike da ono što se može desiti da je, kada najmanje očekuje, savladaju jake i neprihvaćene emocije, a da ona pri tom ne razume šta joj se dešava.
Stoga je vreme odvojeno za tugovanje, koje ne zavisi od toga koliki je bio plod i koje nema tačan očekivani i dozvoljeni rok trajanja, vreme koje će dovesti do isceljenja.
Stručnjaci koji se bave ovom temom govore o značaju grupa podrške ženama koje su imale iskustvo gubitka, zatim o izmenama rečnika koji je potreban, tranziciji iz predhodne uloge u novu, učenju o znacima i stadijumima gubitka, ali i rituala koji osmišljeni baš za njihovo mesto u procesu tugovanja mogu imati značajne efekte u podršci ženama sa ovim iskustvom.
