Da li hronična bolest igra glavnu ulogu u vašem životu? Ukoliko je tako, pokušajte da ispričate priču koja bi vam ukazivala na put isceljenja. Pitajte bolest odakle ona u vašem životu. Da li ima nešto da vam poruči? Čime se ona hrani, kako u odnosu među ljudima, tako i u vašem telu? Kakvo je iskustvo vaših predaka, vaše porodice, vaše kulture sa bolešću? Kako različiti istorijski periodi, različiti politički sistemi doprinose priči o bolesti i isceljenju? Kako dolazi do isceljenja u vašem ličnom iskustvu?

Čovek kao pripovedač i kao sistem priča

Narativna psihoterapija polazi od pretpostavke da je čovek jedan sistem priča. Sve što znamo o sebi i svetu, pa i bolestima (šta su one, šta ih uzrokuje, kako se leče), određeno je i sadržano je u pričama koje smo stvorili pod uticajem društvenog, političkog, kulturnog konteksta u kome živimo. Bolest je nekada bila đavolov znak, nedostatak vere, znak rđavosti, a tokom razvoja medicine postala je proizvod dejstva bakterija, virusa, gena i tako prestala da bude čovekova odgovornost. 

Narativni psihoterapeuti tvrde opet nešto novo – odgovornost za bolest je u zajednici. Nema izlečenja ako porodična, medicinska, šira ekonomska i politička zajednica nema adekvatnog udela u lečenju.

Podsticaj da konačno napišem članak na temu narativne medicine dala mi je klijentkinja koja je na terapiju došla zbog telesnih simptoma koje ne razume: nedostatak vazduha, drhtavica, ubrzani rad srca, vrtoglavica bez fiziološki opravdanih razloga. Simptomi najavljuju bolest oko koje nije ispletena priča koja bi joj pružila smisao i način da je kontroliše, tek postoje dve reči: panični napad.

Prvi put doživela je panični napad posle iznenadne smrti oca od kancera. Niko nije znao da je oboleo, a kada je otkrivena, bolest ga je jako brzo savladala. Ona je već pola svog života hronični bolesnik – dijabetičar, alergija na gluten, hipotireoza. Naglašava da sve te svoje bolesti jako dobro podnosi, da je ni u čemu ne ometaju, otvoreno priča o svojoj bolesti sa drugima, ne oseća se zato manje vredno, nije je sramota. Lekari je uzimaju za primer uspešne kontrole dijabetesa jer već deceniju i po uzima gotovo istu dozu insulina, nema nijednu propratnu bolest koja bi bila posledica loše kontrole dijabeta, planirano i lako je ostala u drugom stanju i rodila devojčicu.

Iz pozicije psihoterapeuta koji koristi narativno lečenje, ono što je značajno u ovoj priči sa hroničnom bolešću jeste da je ona lako i brzo savladala jezik dijabeta, shvatila važne stvari koje se tiču te bolesti, prihvatila je i uklopila je u svoj život tako da koegzistiraju. Poučna priča o životu hroničnog bolesnika je osmišljena i funkcionalna. Hronične bolesti u zapadnoj medicini su bolesti sa kojima se živi ako se dobro kontrolišu. U životima hroničnih bolesnika mnogo češće preovladava borba kao model, gde osoba naizmenično ignoriše bolest ponašajući se kao da nije bolesna ili bolest teroriše bolesnika koji joj se u toj meri prepustio da ga bolest u mnogome ograničava, kontroliše, vlada životom. Jezik dijabeta, celijakije, hipotireoze ova žena razume i “sarađujući” sa njihovim zahtevima živi priču o zdravlju hroničnog bolesnika. Priča o paničnom napadu kao reakciji na smrt oca za sada ima samo naslov, ostatak teksta nije napisan.

Pokušaću da vam ukratko izložim osnovne postavke narativne medicine, ne bi li shvatili zašto mislim da bi ova osoba imala dobrobiti od lekovitog pripovedanja.

Narativna psihoterapija primenjena na telo – narativna medicina

Narativna medicina, kao deo šireg pristupa narativne psihoterapije, definiše se kao upotreba lične i istorije zajednice, te pripovedanja priča kao dominantne metode u procesu isceljenja.

Izraz narativna medicina do mene je došao preko radova dr Lewis Mehil-Madrone, lekara i profesora psihijatrije koji je pokušao da integriše učenje narativne psihoterapije sa sopstvenim iskustvom lekara.

Narativna medicina

  • Uzork bolesti sagledan kroz dejstvo više faktora
  • Nadovezuje se na postavke kvantne fizike
  • Fokus na zajednicu (bolest je nastala kroz odnose unutar zajednice)
  • Proces isceljenja stavlja fokus na uspostavljanje harmonije i balansa organizma sa samim sobom i okriženjem
  • Bolest proizilazi iz disfunkcije, koja nastaje usled osetljivosti, koja je u vezi sa disbalansom i disharmonijom u odnosu
  • Osoba se ne može razumeti van odnosa sa sobom, bliskim ljudima i širom zajednicom
  • Kooperativnost je krucijalna za izlečenje, bez zajedničkih napora zajednice (kako porodice i bliskih, ali i medicinskog sistema, te mogućih alternativa) nema izlečenja

Konvencionalna medicina

  • Uzork bolesti sagledan iz jedne perspektive
  • Nadovezuje se na postavke klasične mehanike u fizici
  • Fokus na pojedinca (bolest je nastala unutar pojedinca ili određenog organa)
  • Proces isceljenja se fokusira na pronalaženje specifičnog biološkog ili genetskog uzroka i “popravljanje” toga
  • Bolest se definiše kao strukturalni nedostatak, anomalija u organizmu prouzrokovana biološkim faktorima i genetikom
  • Osoba se posmatra nezavisno od odnosas sa drugima, kao samostalni sistem
  • Kompetitivnost je krucijalna za izlečenje; pobednik se leči na račun onog ko je izgubio; naglasak na individualizmu; kapitalistički model; različit pristup bolesnima bogatih i siromašnih

Pomoći klijentkinji da napiše priču o paničnom napadu podrazumevalo bi postaviti joj neka od sledećih pitanja: šta je to o čemu panični napad govori?; šta bolest govori o disbalansu u tebi semoj; koje su to reakcije drugih koje “hrane” bolest?; šta je to što treba da pitam svoju bolest da bi stvari bile drugačije?; kako bolest boji odnose?; kako da sarađujem sa drugima u cilju svog ozdravljenja, a ne bivanja u starim ulogama?; kako razlikovati strah od novog i novi željeni put?.   

Narativna medicina ne isključuje korist medikamenta u lečenju bolesti. Cilj narativne medicine je da ocrta mesto psihoterapije u medicini i služeći se mnoštvom priča koje postoje u zajednici podstakne mnogostruki pristup bolesti i tako poveća šanse za izlečenje.

Pripovedač kao glavni junak priče

Kao mala bila sam teško bolesna, više lekara nije moglo da utvrdi uzrok bolesti niti da da adekvatan tretman, temperatura je danima bila visoka, ja slaba, strahovi za moj život veliki. U tom trenutku, otac mi je doneo mače koje je našao napušteno pokraj puta tokom noćne smene. Kako smo mačka i ja gradile vrlo specifičan odnos, moja temperatura se smanjivala, a majka je počela svima pripovedati novu priču o isceljenju. Odrastajući, ja sam bila glavni junak priče o mačkarki koja brani i koju leče mačke. Kao obrazovana osoba, ne verujem da je na uzrok moje bolesti delovala mačka u nekom magijskom smislu, a ipak, sa njom  je došlo ozdravljenje. Ovom pričom majka je mačkarki u meni u amanet ostavila putokaz ka isceljenju i van kontakta sa zvaničnim zdravstvenim sistemom kroz kontakt sa prirodom, dodirom i toplim zagrljajem sa drugim bićem, usmeravanjem na neverbalnu komunikaciju. Tokom godina iz “priče o mačkarki” razvile su se mnoge nove i različite, a za mene jednako vredne prče o tome kako do zdravlja.

Priče imaju lekovito svojstvo jer nam daju mogućnost da osmislimo, razumemo i povećamo mogućnost izbora kada je u pitanju jedan od najstrašnijih događaja u životu – bolest tela.

                                                                     


Preporučena literatura:
Mehl-Madrona, L. (2007): Narrative Medicne The Use of History and Story in the Healing Proces, Bear&Company, Rochester
White, M. & Epston, D. (1990): Narrative Means to Therapeutic Ends, London, Norton&Co

 

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top