Da li je besna žena drugačija od besnog muškarca?

Da li vam je ikada palo na pamet da se razlikuju načini na koji žena oseća i pokazuje bes i na koji to čini muškarac?Mnoga istraživanja govore da je deo socijalizacije i učenje o tome kako se vrednuju emocije, koji su poželjni načini njihovog ispoljavanja, šta je dozvoljeno a šta nije.

Odnos prema besu učimo i u okviru rodne uloge. Kako vam zvuči prethodna rečenica?Istinito ili ne?

Zastanite i porazmislite šta ste naučili u sopstvenoj porodici o tome kako žene ispoljavaju bes.Šta je prihvatiljvo za devojčicu?Jel to drugačije od ispoljavanja besa otca, brata, dede, druga iz razreda? Odakle vam ideja da je tako kako je? Moguće je da je postojala zabrna u ispoljavanju odredjenih emocija i na nivou porodice. Moguće je na primer da se u porodici smatralo da „nije civilizovano biti besan“.

Mora se priznati da je društveno poželjno dečaka podržati da bude jak muškarac a ne mlakonja koji ne ume da stane iza sebe. Dobro je da dečak ume da se brani, da pokaže bes, da zaštiti sebe, druge i pokaže kad mu je dosta. S druge strane devojčica treba da je prihvata i smiruje bes svoj i drugih. Kada poraste onda se to širi i na odnos sa partnerom, roditeljima, sopstvenu decu.

Imaju li prava žene da budu besne i na koji način?

Istraživanja ukazuju da žene na sopstveni bes reaguju stidom, krivicom ili negacijom i neprihvatanjem.

Goldner (1990) pominje da treba imati u vidu značaj dejstva rodno zasnovanog nasilje u porodici. Kada je ono prisutno transgeneracijiski se kako implicitno a nekad i eksplicitno prenosi ideja da muškarc ima prava nad ženinim telom kao formom svojine.Ako je žensko telo svojina onda je “prirodno” da se čine stvari u zaštitu u i napadu na svojinu.

Zadatak psihoterapeuta unutar porodične psihoterapije u takvim slučajevima je da pomogne da se osvesti ova često implicitna i nesvesna ideja koja može da postoji i kod muškarca i žene.Drugi korak je učenje i podsticanje novog načina razumevanja moći.Muškarc se podstiče da preuzme odgovornost za kontrolu svog besa i njegovog ispoljavanja a žena da preuzme odgovornost za svoju zaštitu.

Ako se uči da prati i reguliše druge, kako žena razume, oseća i ispoljava svoj bes?

Lazarus (1999) govori da je važno razlikovati različite vidove besa. Govori o pravednom gnevu, inhibiranm gnevu, durenju i hostilnosti. Možemo primetiti i da li je gnev okrenut ka unutra ili ka spolja.

Društo uči žene da svoj bes okrenu unutra, da ga brzo smanje, da budu umilne, pasivne i da drže fokus na smirenje besa kod drugih. Kod muškarca, podržava se obrnut proces. Muškarac treba da se pokaže kao snažan te da izražava bes okrenut ka spolja u nada i odbranu. Istraživanja i pokazuju da u velikom broju slučajeva ova strategija dovodi do toga da muškarce vrednujemo ako jasno ispoljavaju svoj bes a da se žena oseća postiđeno i da gubi uticaj u očima okoline ukoliko reaguje na isti način kao i muškarac. “Izgubila je nerve” a često dobija i mnogo drugačijih negativnih komenatara. Ono što onda „postaje“ sigurnija opcija je pokazivanje ljutnje (ako uopšte) kroz durenje ili toksično ogovaranje.

Ni jedan od ekstremnih načina ni “muških” ni “ženskih” nije zdrav.Potrebno je da obe strene nauče kako da budu jasne u izražavanju svog besa, da komunikacija bude korisna i usmerena na problem a ne samo na ventiliranje.

Rizik od ovakvog uobličavanja besa u okviru rodnih uloga ima i zdravstvene implikacije kako po muškarca tako i  po ženu.

…nastaviće se

Izvori i preporuke:

Meking me angry: The constructions of anger(2008) In book: Working with Anger: A Constructivist Approach, pp.131 – 148

Anger across the gender divide, https://www.apa.org/monitor/mar03/angeracross

J.L.Corie MS,LPC (2010): The emotionally absent mother

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top