KONSTRUKTIVISTIČKA PSIHOTERAPIJA

Konstruktivistička psihoterapija je, kao i svaka druga psihoterapija, jedna vrsta zajedničkog poduhvata klijenta i psihoterapeuta sa ciljem da klijent ima potpunije i za njega korisnije viđenje problema, a samim tim i konkretne akcije u odnosu na problem. Suprotno od konstruktivističke psihoterapije je destruktivna psihoterapija, kako u šali kaže jedan od njenih glasnogovornika, Mahoni (2003). Iako je u pitanju šala, nekoliko od suštinskih značajnih tema za ovu formu psihoterapije je ovim naznačeno.

Čovek sopstvena iskustva klasifikuje u neke šeme, konstrukte, priče. S druge strane, u svojim temeljima konstruktivizam ima ideju da  svako iskustvo, kada ga lično osmislimo, pa i iskustvo stvaranja i razaranja, ima za cilj neki smisao, neki razvoj i dalji život nakon toga. Ličnost je biće u stalnom pokretu, procesu dezorganizovanja i ponovnog organizovanja, tokom čega se ističe njegova moć slobodne volje i izbora unutar opcija koje je osmislio.

Osim psihologije ličnih konstrukata, u konstruktivističku porodicu spadaju i narativna psihoterapija, psihoterapija sa fokusom na emocije, integracija poslednje dve, ali i feministička psihoterapija, itd.

Ljudi dolaze na psihoterapiju iz različitih razloga. Ono što jeste nužan početak je da prevaziđu ideju da tamo idu „ludi“ ljudi. Tamo idu hrabri ljudi koji su shvatili da žele da žive drugačije nego što su do sada živeli. Bez obzira u kom su stanju kada dođu, dolazak jeste jedan hrabar čin, pa makar imali osećaj da su svu nadu, hrabrost ili snagu istrošili na sam dolazak.

Evo nekih od razloga dolaska, kako bi ih sami ljudi predstavili:

  • osećaju da nemaju snage da se nose sa životnim izazovima,
  • imaju utisak da su im napori beskorisni, da idu u pogrešnom pravcu, a ne znaju kako da to promene,
  • odlučili su da „okrenu drugi list“ i krenuli su na taj put, ali im treba podrška u tom pravcu,
  • nemaju snage za promenu i treba im da ih neko razume i vidi,
  • treba im podrška da skupe snagu za promenu,
  • potrebno im je da vrate „kontrolu“ nad svojim životom u svoje ruke,
  • imaju osećaj da je sve kako treba u njihovom životu, ali da „ništa nije u redu“, da nešto važno nedostaje,
  • imaju osećaj da su se promenili, ali da je promena još rovita i da im je teško da je „zadrže“,
  • prolaze kroz osvešćivanje stare ili neke aktuelne traume,
  • nose se sa hroničnim ili akutnim zdravstvenim problemima,
  • prolaze kroz gubitak ili strahuju od gubitka bliske osobe,
  • prolaze kroz razvod, otkaz, tranziciju u život u drugoj zemlji,
  • imaju problema sa spavanjem, osećaju se stalno uplašenim, i kad nema „realnog“ razloga, itd.

Jedan od načina da se razume cilj psihoterapijskog procesa jeste da se krene od čoveka kao sistema priča  koje su od suštinskog značaja za njegov život. Čovek je sistem priča o detinjstvu, bliskim odnosima, prihvatanju sopstvenog tela, zdravlju, sigurnosti, finasijama, sopstvenoj vrednosti, napretku, vernosti, roditeljstvu, promeni, pripadnosti, granicama, zdravlju, sopstvenoj moći, itd.

Ako ljudi dolaze sa tako različitim pričama i tako različitim problemima, šta je ono što je uopšte zajednički cilj za sve te ljude? Jednostavan i direktan odgovor bi bio – da promene priču tako da postanu glavni akteri u njoj, osećajući snagu da čine drugačije korake i preuzmu odgovornost i moć nad svojim životom.

Svaki psihoterapijski pravac ima u sebi određenu strategiju, mudrost, niz metoda, intervencija kako pomaže osobi sa nekim problemom koja je došla na terapiju . Konstruktivisitička porodica psihoterapija posmatra klijenta kao kolegu naučnika ili partnera pripovedača. Stoga je jedan deo intervencije tokom psihoterapije usmeren ka uređenju hipoteze naučnog istraživanja, odnosno forme u kojoj je ispiričana priča, odabran izbor jezgra, ideje vodilje.
Glavni cilj psihoterapije je promena, a promena uvek mora da ide u procesu kako naizmeničnog rušenja i građenja odnosa između klijenta i psihoterapeuta, tako i unutar samog klijenta. Određena doza sigurnosti, izvesnosti je neophodna, ali izvesna doza iskoraka u nepoznato, rušenja starog i utabanog takođe. Naizmeničnost ovog procesa je veština i može da zahteva “uigravanje” ili “zagrevanje”, razumevanje ovog važnog dela psihoterapijskog procesa.
Psihoterapijski napredak ne može da postoji bez kontakta sa bolnim nesvesnim sadržajima. Kontakt sa emocijama je za konstrutkivističkog psihoterapeuta pomoć i sigurnost na putu. Poput oslonca na saobraćajne znake ili mapu, ali koja se nalazi unutra, tokom psihoterapijskog procesa potrebno je stalno usaglašavanje i regulisanje emocija. Najbolje znamo da li smo stigli gde treba prema osećajima koje taj put i odmorište u nama bude.
Da bi čitav psihoterapijski proces imao stabilne i relativno trajne efekte, potrebno je da ima odraza sve ono što su zajedničkim delovanjem klijent i psihoterapeut uradili. To je integrisano u identitet klijenta po meri njegove moći i odogvornosti za sopstveni život.

Priče koje ne pomažu
Jedna forma konstruktivističke škole psihoterapije, narativna psihoterapija sa fokusom na emocije, opisuje zajedničke karateristike problematičnih priča, bez obzira na njihovu glavnu temu. Više o narativnoj psihoterapiji možete pročitati ovde.

Problemske priče su  stare priče, prazne priče, neuobličene emocije, „polomljene“ priče.

Prazne priče su priče koje se uglavnom tiču nekih spoljnih okolnosti, ispričane iz ugla posmatrača, bez jasne svesti šta je za osobu značajno u toj priči.

Stare priče su one koje smo mnogo puta ispričali na određenu temu i osećamo se zarobljeno u njima, kao da nemamo nikakvu ličnu moć, već da je sve „uvek tako” ili nikad nije “kako treba”. Osećaj zarobljenosti i umor čine kao da to upravlja našim životom, a ne mi. Osobi se čini kao da je laboratorijski kunić u eksperimentu iz koga ne može da izađe, već se stalno gubi u istom lavirintu.

Nekad je problem jer se radi o tome da za neku važnu temu „nedostaje“ priča, tj. jedino što postoji u vezi sa problemom su neispričane, neuobličene emocije kojima nedostaje smisao. Jedino što postoji je neregulisana emocija bez jasnoće, uzroka, kao da postoji samo kroz simptom.

Problem marker za psihoterapeuta je i kada o temi ključnoj za rešavanje njegovog problema klijent  nudi neusklađenu, nekoherentnu, razbijenu, „razlomljenu“, emotivno kontradiktornu priču. Dobra ilustracija ove priče je kada imate utisak da je sve ok, samo vi niste srećni. Osećate se zbunjeno. Ne razumete sami sebe.

Priče koje vode kao pozitivnom ishodu psihoterapijskog poduhvata su:

neispričane priče
(vidi više)
priče sa jednistvenim ishodom
(vidi više)
isceljujuće priče
(vidi više)

Samo pričanje priče, iako ume samo po sebi da donese osetnu neposrednu promenu, nije magično rešenje za sve probleme.

Prvo do ovakvih priča treba “sitići” tokom psihoterapijskog odnosa. One zahtevaju prethodan proces i određene intervencije od strane psihoterapeuta.
Kada se stigne do njih, one ne deluju poput leka  na vaše telo van vašeg uticaja. Naprotiv, sa tog mesta i klijent i psihoterapeut imaju daljeg posla da se te priče integrišu i na njihovim temeljima izgradi dovoljno prohodan put da postanu način sagledavanja života i sopstvenog razvoja. Treba umeća sa obe strane da njihov uticaj bude relativno trajan i koristan za klijentovo sagledavanje sebe, života i problema zbog kojeg se  javio. No, radi se o jasnim i vrlo važnim  raskrsnicama u tom procesu.
 
Opis ovih priča rađen je prema knjizi: Grinberg i Angus, Narativ u psihoterapiji sa fokusom na emocije, 2011.                                                                                                                                                                                        

Psihoterapeut, za razliku od lekara, pa i psihijatra koji prepisuje lekove, ne daje medicinski tretman. 

Pomoć psihoterapeuta ide u pravcu pomeranja klijenta ka pričanju priča koje su neispričane, jedinstvene po svom ishodu i isceljujuće za klijenta. Zajedničko za sve ove priče je naći snagu i novi put za sebe u životu koji je takav kakav je. 

 

Često Slađanu zovem svojom “sane keeper-kom” ili čuvaricom razuma. Vraćam joj se kad god životni izazovi prevazilaze moje kapacitete da sama ili uz pomoć bliskih ljudi rešim probleme. Ali, psihoterapija nije samo to, nalaženje rešenja za problem. Kroz psihoterapiju ja prevazilazim svoja ograničenja, čistim stare rane i proživljavam sve nataložene emocije i boli, učim o sebi, učim kako da čujem i budem podrška sebi, rastem i sazrevam… Pronalazim svoje mesto u svetu! Ali učim i kako da budem tu za druge, a da budem istovremeno tu za sebe! 

G.J.P.

Artists Try To Show What Depression Looks 

Scroll to Top