KONSTRUKTIVISTIČKA PSIHOTERAPIJA
Šta je konstruktivistička psihoterapija?
Konstruktivistička psihoterapija je, kao i svaka druga psihoterapija, jedna vrsta zajedničkog poduhvata klijenta i psihoterapeuta sa ciljem da klijent ima potpunije i za njega korisnije viđenje problema, a samim tim i konkretne akcije u odnosu na problem. Suprotno od konstruktivističke psihoterapije je destruktivna psihoterapija, kako u šali kaže jedan od njenih glasnogovornika, Mahoni (2003). Iako je u pitanju šala, nekoliko od suštinskih značajnih tema za ovu formu psihoterapije je ovim naznačeno.
Čovek sopstvena iskustva klasifikuje u neke šeme, konstrukte, priče. S druge strane, u svojim temeljima konstruktivizam ima ideju da svako iskustvo, kada ga lično osmislimo, pa i iskustvo stvaranja i razaranja, ima za cilj neki smisao, neki razvoj i dalji život nakon toga. Ličnost je biće u stalnom pokretu, procesu dezorganizovanja i ponovnog organizovanja, tokom čega se ističe njegova moć slobodne volje i izbora unutar opcija koje je osmislio.
Osim psihologije ličnih konstrukata, u konstruktivističku porodicu spadaju i narativna psihoterapija, psihoterapija sa fokusom na emocije, integracija poslednje dve, ali i feministička psihoterapija, itd.
Zašto ljudi dolaze na psihoterapiju?
Ljudi dolaze na psihoterapiju iz različitih razloga. Ono što jeste nužan početak je da prevaziđu ideju da tamo idu „ludi“ ljudi. Tamo idu hrabri ljudi koji su shvatili da žele da žive drugačije nego što su do sada živeli. Bez obzira u kom su stanju kada dođu, dolazak jeste jedan hrabar čin, pa makar imali osećaj da su svu nadu, hrabrost ili snagu istrošili na sam dolazak.
Evo nekih od razloga dolaska, kako bi ih sami ljudi predstavili:
- osećaju da nemaju snage da se nose sa životnim izazovima,
- imaju utisak da su im napori beskorisni, da idu u pogrešnom pravcu, a ne znaju kako da to promene,
- odlučili su da „okrenu drugi list“ i krenuli su na taj put, ali im treba podrška u tom pravcu,
- nemaju snage za promenu i treba im da ih neko razume i vidi,
- treba im podrška da skupe snagu za promenu,
- potrebno im je da vrate „kontrolu“ nad svojim životom u svoje ruke,
- imaju osećaj da je sve kako treba u njihovom životu, ali da „ništa nije u redu“, da nešto važno nedostaje,
- imaju osećaj da su se promenili, ali da je promena još rovita i da im je teško da je „zadrže“,
- prolaze kroz osvešćivanje stare ili neke aktuelne traume,
- nose se sa hroničnim ili akutnim zdravstvenim problemima,
- prolaze kroz gubitak ili strahuju od gubitka bliske osobe,
- prolaze kroz razvod, otkaz, tranziciju u život u drugoj zemlji,
- imaju problema sa spavanjem, osećaju se stalno uplašenim, i kad nema „realnog“ razloga, itd.
Šta je cilj psihoterapije?
Jedan od načina da se razume cilj psihoterapijskog procesa jeste da se krene od čoveka kao sistema priča koje su od suštinskog značaja za njegov život. Čovek je sistem priča o detinjstvu, bliskim odnosima, prihvatanju sopstvenog tela, zdravlju, sigurnosti, finasijama, sopstvenoj vrednosti, napretku, vernosti, roditeljstvu, promeni, pripadnosti, granicama, zdravlju, sopstvenoj moći, itd. Ako ljudi dolaze sa tako različitim pričama i tako različitim problemima, šta je ono što je uopšte zajednički cilj za sve te ljude? Jednostavan i direktan odgovor bi bio – da promene priču tako da postanu glavni akteri u njoj, osećajući snagu da čine drugačije korake i preuzmu odgovornost i moć nad svojim životom.
Kako deluje “psihoterapijski lek”- šta možete da očekujete tokom psihoterapije
Važno je da razumemo način na koji psihoterapija “leči” u svom punom potencijalu, stoga je dobro pripremiti se na ono što vas tu očekuje. Koristeći personifikacije i metafore, tekst dalje razrađuje sledeće stavke koje su nužni deo svakog psihoterapijskog procesa:
ATINA – strateg, pokroviteljka, borac, racionalnost “izašla iz očeve glave”, mudrost, vođa, savetnica
Većina istraživanja o efektima psihoterapije govori u prilog tome da je odnos između klijeneta i psihoterapeuta ono što je lekovito, nezavisno od unapređenosti profesionalnog pristupa i metodologije rada. Uloga psihoterapeuta kao mentora i pokrovitelja i klijenta kao čoveka naučnika česta je metafora u formulisanju profesionalnog odnosa u psihoterapiji konstruktivističke orijentacije. Psihoterapeut nije učitelj, već više mentor studentu koji piše svoju tezu, ima neko svoje znanje i iskustvo o životu, sebi i drugima i za njega je odgovoran. Sa druge strane, psihoterapeut ima svoje “naučne” strategije kojima uči studenta, ne bi li mu “teza” bila što jasnije sprovedena.
U psihoterapijskom odnosu uloge učitelja i učenika se stalno menjaju. Pogrešno bi bilo misliti da je tu psihoterapeut samo učitelj, a klijent samo učenik. Kako mi podržavamo svoje klijente, tako i oni nas inspirišu da učimo nove profesionalne oblasti, čak i u sopstvenim transformacijama. No, svakako, deo profesionalne uloge psihoterapeuta je da ima strategiju i iskustvo u radu koje mu daje jednu vrstu nadređenog formalnog načina sagledavanja klijentovog problema, a od pomoći je samom klijentu. Mudrost, racionalnost i strateška moć Atine vodi ih oboje.
PENELOPA – verna žena Odisejeva, personifikacija strpljenja, lukavstva, vere, čuvanja odnosa od izazova
Razni aspekti psihoterapije su “penelopasti” i za klijenta i za psihoterapeuta. Psihoterapeut se obavezuje na strpljenje i na odnos sa klijentom koji traje, što za oboje ima dozu rizika i neizvesnosti, baš kao Odisejeva pustolovina. Sa druge strane, ta “lukavstva” kojima Penelopa pribegava da bi bila verna žena, dešavaju se u toku psihoterapije na razne načine, ne bi li osigurali da stvari u životu klijenta ostanu verne onome kakve su bile. Jedan deo tog procesa je neophodno “čuvanje kuće” dok je junak, to jest klijent, u ličnoj odiseji . Takođe, podseća nas i na veru da će čak i promenjeni deo sebe posle psihoterapijskog procesa imati svoju kuću, to jest biti dočekan i podržan od vernih drugih delova sebe sa kojim će moći da čine novi integritet osobe.
Drugi deo tog procesa ometa odvijanje i pripremu novine u tom unutrašnjem prostoru, slično kao što Penelopa odbija prosce. Tako će se i klijent i psihoterapeut s vremena na vreme osećati kao da je ono što su tkali tokom dana “noću” raspredano i da “ujutru” kreću ispočetka. To je deo psihoterapijskog procesa na koji i klijent i psihoterapeut treba da budu spremni.
HEKATA – troglava boginja raskršća, vodičica kroz puteve podzemnog sveta, zaštitnica na porođaju
Deo psihoterapijskog procesa je kontakt sa nesvesnim i bolnim sadržajima. Hekata je dobra metafora za delove psihoterapijskog procesa koji osvetljavaju raskršća i imaju resurse za susret sa mrakom, podržavajući klijenta da se oseća i dovoljano osnaženo i dovoljno osvetljeno u tom procesu. Da bi promena došla, treba da prođemo, osetimo, doživimo i prihvatimo svoje emocije i bolna iskustva u životu. Na tom putu moramo da prođemo kroz “tamu”, ne oko nje, ali i da činimo neke nove i drugačije izbore na raskršćima. Izabiramo i put i ritam kretanja po njemu shodno sopstvenim snagama i jačini, stabilnosti i metodi psihoterapijskog odnosa. Moramo doći u kontakt sa nejasnim, zaboravljenim, potisnutim, neobrađenim sadržajima koje smo zakopali daleko od sebe. Cilj je roditi se ili poroditi sebe novog.
SIRENA – mitsko biće, pola žena-pola riba, kada je “mala” prodaje svoj glas da bi dobila noge i princa
Odnos prema telu, transformacijama i informacijama koje nam ono daje važna je psihoterapijska tema. Kakav je vaš odnos prema telu? Da li slušate šta vam “priča” ili ga “terate”da prelazi svoje granice zarad nekakvih ciljeva koji se nalaze izvan vas? Šta je vaš resurs koji je na ceni, a koji ste vi spremni da “prodate” da bi došli do željene promene? Gde su vaše granice u procesu promene? Da li vam je telo, fizičko i mentano zdravlje pomoćnik na tom putu ili ometač, ili ga ignorišete? Možda ste imali utisak da vas telo izdaje jer crvenite, ne možete da dobijete decu, nemate erekciju, ne možete da postignete sve što se od vas očekuje u životu. Da bi smo odnekle otišli, moramo prvo stići na mesto koje izbegavamo. Tek kontakt preko telesnih senzacija sa svojim reakcijama i emocijama omogućiće vam da razlikujete put sa kog ste skrenuli ili zbog kojeg ste se izgubili ili prekinuli od puta na kojem želite da se nađete u životu i sa drugim ljudima. “Da bi odnekle otišli moramo prvo da stignemo”, kaže L.Grinberg, osnivač psihoterapije sa fokusom na emocije. Najbolje znamo da smo stigli i gde smo stigli po osećaju i osećanjima koje to u nama budi.
TKALJA – ARAHNA, tkalja bolja i od boginje Atine, kažnjena zbog njene moći i pretvorena u pauka
Iako će Penelopa parati istkano, sastavljanje celovite priče iz raznih fragmenata i nepovezanih, možda i haotičnih delova glavni je zadatak psihoterapijskog procesa. Cilj je stvaranje nove, inspirativne, za život korisne i koherentne, bogate i sočne životne priče, integrišući neke izostavljene delove i potpomažući da neki prekinuti kontakti ponovo ožive, a rane zacele. Psihoterapijski proces je u ovom segmentu poput tkalje koja i prekinutu nit uključi u pletivo i nastavi rad. Psihoterpija je, kao na slici, tkanje u četiri ruke. Ovoga puta isčupani, pokidani, izgubljeni konci povezuju se i klijentovim i psihoterapeutovim rukama.
Sa druge strane, promena može biti preteća, gotovo “bogohulna” u svojoj suštini, jer se tokom psihoterapijskog odnosa stvara nova vrsta osobe suprotno možda dotadašnjem osećaju šta je božija namera, lična sudbina, sreća, porodični odnosi, majka koju sam imao, otac kojeg sam imao i uopšte očekivanja važnih drugih. Odnos prema svojoj agensnosti, svojoj ličnoj moći i preuzimanju odgovornosti za sopstveni život u realnoj meri jedan je od ključnih zadataka svake psihoterapije.
Priče koje ne pomažu i isceljujuće priče
Priče koje ne pomažu
Jedna forma konstruktivističke škole psihoterapije, narativna psihoterapija sa fokusom na emocije, opisuje zajedničke karateristike problematičnih priča, bez obzira na njihovu glavnu temu. Više o narativnoj psihoterapiji možete pročitati ovde.
Problemske priče su stare priče, prazne priče, neuobličene emocije, „polomljene“ priče.
Prazne priče su priče koje se uglavnom tiču nekih spoljnih okolnosti, ispričane iz ugla posmatrača, bez jasne svesti šta je za osobu značajno u toj priči.
Stare priče su one koje smo mnogo puta ispričali na određenu temu i osećamo se zarobljeno u njima, kao da nemamo nikakvu ličnu moć, već da je sve „uvek tako” ili nikad nije “kako treba”. Osećaj zarobljenosti i umor čine kao da to upravlja našim životom, a ne mi. Osobi se čini kao da je laboratorijski kunić u eksperimentu iz koga ne može da izađe, već se stalno gubi u istom lavirintu.
Nekad je problem jer se radi o tome da za neku važnu temu „nedostaje“ priča, tj. jedino što postoji u vezi sa problemom su neispričane, neuobličene emocije kojima nedostaje smisao. Jedino što postoji je neregulisana emocija bez jasnoće, uzroka, kao da postoji samo kroz simptom.
Problem marker za psihoterapeuta je i kada o temi ključnoj za rešavanje njegovog problema klijent nudi neusklađenu, nekoherentnu, razbijenu, „razlomljenu“, emotivno kontradiktornu priču. Dobra ilustracija ove priče je kada imate utisak da je sve ok, samo vi niste srećni. Osećate se zbunjeno. Ne razumete sami sebe.
Priče koje vode kao pozitivnom ishodu psihoterapijskog poduhvata su:
(vidi više)
Neizgovorene priče su važan marker za psihoterapijski proces jer označavaju potebu da se otvoreno otelotvori i govori o iskustvima koja još nisu bila ispoljena.Razlog zašto nisu bila ispoljena u psihoterapiji(a možda i uopšte u životu) je bolna neprijatnost sadržaja i stid ili osećaj da su”nevažne” za deljenje.Njihovo ispoljavanja omogućava empatičnu reakciju i drugačije razumevanje nekih od ključnih iskustava od značaja za trenutni problem.Posledica svega je put ka drugačijem sagledavanju sebe i upravljanje sopstvenom životnom energijom.
priče sa jednistvenim ishodom
(vidi više)
Prepoznaje se po klijentovom ispoljavanju uzbuđenja, iznenadjenja, zadovoljstva ili unutrašnjeg mira zbog reakcije koja je drugačij od njegove uobičajne na neki važan događaj, kontakt, iskustvo. Nekada se radi o događaju ili ishodu koji ukazuje na drugačiji odnos i ophođenje na temu oko koje je postaojao problem.Nekad se radi o važnoj promeni u odnosu na sagledavanje sebe kroz jasnoću i uobličavanje transformacije sopstvenog identiteta.
isceljujuće priče
(vidi više)
Lekovito prisećanje osećaja u telu i šireg značenja koje sa osobu ima iskustvo responsivnosti važnih drugih na potrebu koju je osoba imala u odnosu. Ovaj važan događaj sadrži ponovni priliku za doživljaj emocija topline, sigurnosti, ljubavi i validacije. Globalno vodi osobu ka utisku da zaslužuje da dobija ljubav od drugih. Sa druge strane raste osećaj pouzdanja i poverenja u bliski ljudski odnos.
Samo pričanje priče, iako ume samo po sebi da donese osetnu neposrednu promenu, nije magično rešenje za sve probleme.
Prvo do ovakvih priča treba “sitići” tokom psihoterapijskog odnosa. One zahtevaju prethodan proces i određene intervencije od strane psihoterapeuta.Kada se stigne do njih, one ne deluju poput leka na vaše telo van vašeg uticaja. Naprotiv, sa tog mesta i klijent i psihoterapeut imaju daljeg posla da se te priče integrišu i na njihovim temeljima izgradi dovoljno prohodan put da postanu način sagledavanja života i sopstvenog razvoja. Treba umeća sa obe strane da njihov uticaj bude relativno trajan i koristan za klijentovo sagledavanje sebe, života i problema zbog kojeg se javio. No, radi se o jasnim i vrlo važnim raskrsnicama u tom procesu.
Efekti psihoterapijskog procesa
Psihoterapeut, za razliku od lekara, pa i psihijatra koji prepisuje lekove, ne daje medicinski tretman.
Pomoć psihoterapeuta ide u pravcu pomeranja klijenta ka pričanju priča koje su neispričane, jedinstvene po svom ishodu i isceljujuće za klijenta. Zajedničko za sve ove priče je naći snagu i novi put za sebe u životu koji je takav kakav je.
Iskustva klijenata
Često Slađanu zovem svojom “sane keeper-kom” ili čuvaricom razuma. Vraćam joj se kad god životni izazovi prevazilaze moje kapacitete da sama ili uz pomoć bliskih ljudi rešim probleme. Ali, psihoterapija nije samo to, nalaženje rešenja za problem. Kroz psihoterapiju ja prevazilazim svoja ograničenja, čistim stare rane i proživljavam sve nataložene emocije i boli, učim o sebi, učim kako da čujem i budem podrška sebi, rastem i sazrevam… Pronalazim svoje mesto u svetu! Ali učim i kako da budem tu za druge, a da budem istovremeno tu za sebe!
G.J.P.
